Proučavanjem vode Džon Kanzijus je počeo da se bavi sasvim slučajno kada su mu lekari 2003. ustanovili da ima leukemiju. Kanzijus je želeo da rezonantnom frekvencijom uništi ćelije kancera, kako je to radio Rojal Rejmond Rajf i počeo da radi na sklapanju sopstvenog generatora različitih frekvencija, mašine koja bi proizvodila radio-talase i usmeravala ih na određeno mesto u organizmu.
Planirao je tako da u tkivo kancera ubaci prvo sićušne metalne čestice, koje bi onda radio-talasima naterao da vibriraju i da se zagrevaju, verujući da bi konačno one uništile “energetsku rešetku” kanceroznih ćelija.
Za vreme jedne demonstracije rada njegovog generatora Kanzijus je primetio kako se voda u blizini test-tube kondenzovala. Kanzijus je zaključio da ukoliko se voda pod dejstvom njegovog generatora kondenzuje, onda se i so iz morske vode može iz nje na isti način izdvojiti.
Došao je na ideju da bi tako frekvencijama mogao da vrši desalinizaciju morske vode i da bi to bilo sjajno tehnološko rešenje za dobijanje slatke vode iz mora. Privremeno je zaboravio na svoju bolest i počeo da eksperimentiše sa desalinizacijom vode.
Tu su ga iznenadili sporedni efekti. Naime, kada je naciljao svoj RFG (generator) na test-tubu sa slanom vodom, primetio je da iskaču varnice. Kako je i dalje držao test-tubu pod udarima radio-talasa određene frekvencije, voda je počela da gori. Obična slatka voda tako nije reagovala. Domaćice znaju da se u mikrotalasnu rernu ne smeju stavljati usoljena jela, a vatrogasci znaju da prilikom gašenja požara koriste natrijum-hlorid, koji je kristalne strukture, jer on blokira pristup kiseonika i stišava plamen. Pošto natrijum-hlorid sprečava oksidaciju, odavno se koristi i za konzerviranje hrane.
U Kanzijusovom eksperimentu se iz slane vode tako oslobodio monoatomski vodonik i u dodiru sa kiseonikom počeo da gori. Iako se slana voda otvorenim plamenom nije mogla zapaliti, jer u normalnom stanju slana voda ima stabilnu strukturu natrijum-hlorida i vodonika i kiseonika, radio-talasi određene frekvencije su pokidali veze među atomima i oslobodio se monoatomski vodonik koji je u dodiru sa kiseonikom počeo da gori.
Kanzijus je na ovaj način mogao da veoma jednostavno sagoreva velike količine vode. Plamen je mogao da dostigne temperaturu i do 3.000 stepeni Farenhajta i voda je gorela sve dok je njegov radiofrekventni generator bio uključen i emitovao talase određene frekvencije.
Kao što se vidi, nafta i ugalj uopšte nisu potrebni da bi se zapalila velika vatra. Ali, kako odrediti cenu slanoj vodi? Zato je i Kanzijusovo otkriće ostalo bez odjeka u medijima, a naučni establišment (koji finansiraju naftni i nuklearni korporativni biznis) ga potpuno ignoriše.
