Kad su naučnici postavili hipotezu o postojanju memorije u vodi, pred čovečanstvom se otvorila neverovatna perspektiva. Memorija vode pamti bilo kakav uticaj. Naučnici su snimili sa instrumentima da svaka ćelija memorije vode ima 440 000 informacijskih panela, od kojih je svaki odgovoran za svoju vrstu interakcije sa okolinom. Zakon Univerzuma je zabeležen u vodi!
Najpopularnije i najpoznatije istraživanje o vodi sproveo je Japanac, doktor Masaru Emoto. On je specijalnom tehnikom brzog snimanja uspeo da brzim zamrzavanjem vode pod mikroskopom uhvati njenu heksagonalnu kristalnu formu i snimi je. Primetio je da se voda iz grada i iz prirode razlikuje, da prirodna voda ima lepšu i skladniju kristalnu strukturu nego gradska. Čista i zdrava voda je formirala pravilne i lepe kristale, a zagađena voda je formirala nepravilne oblike.
Zatim je kapljice vode podrvrgavao trenutnom zamrzavanju u trenutku određenih promena koje su se dešavale u elektromagnetnom polju, a te promene su bile uslovljene između ostalog i puštanjem određene muzike na koju je voda reagovala. Primetio je da kada se voda izloži agresivnim zvukovima, kristali vode gube skladnu geometrijsku strukturu, dok uz opuštajuću ili klasičnu muziku zauzimaju simetričan položaj.
Botaničari i mnogi ljubitelji cveća odavno znaju da biljke bolje napreduju ako im se peva ili im se nešto lepo i tiho govori. Doktor Emoto je rešio da uhvati šta je to i pretpostavio je da ono što reaguje u biljkama može biti samo voda. I zaista njena kristalna struktura se menjala u zavisnosti od vibracija koje su prolazile kroz elektromagnetno polje. Vibracije koje je proizvodila muzika koja je i nama bila prijatna za slušanje i koja nas je opuštala, stvarale su u vodi simetrične klastere.
Sa druge strane, agresivna muzika, kao hevi metal, rokenrol, džez ili obično dranje, stvarala je asimetričnu kristalnu formu, pa je Emoto zaključio da se voda jednostavno “mršti” i da joj takav zvuk ne prija. Logički možemo da zaključimo da konstantna izloženost brujanju od saobraćaja i ostalih urbanih zvukova ima poguban efekat za vodu u našem organizmu. Pa, logično, deluje i na naše zdravlje.
Međutim, dr. Emoto se nije tu zaustavio. On je nastavio eksperimente tako što je vodu izlagao pozitivnim i negativnim uticajima, koji su u ovom slučaju bili dobre, ili loše reči upućivane običnoj čaši vode, zatim bi tu vodu ledio i mikroskopski fotografisao.
Otišao je još dalje, pa bi na jednu čašu nalepio papir sa napisanom ružnom, a na drugu čašu bi nalepio papir sa lepom rečju. Rezultati su u oba slučaja bili fascinantni. Voda iz čaše na kojoj je bila nalepljena lepa reč, ili kojoj su izgovarane prijatne reči, formirala je pravilne i lepe kristale, dok je voda izložena negativnim rečima formirala nepravilne oblike od svoje strukture.
Dr. Emoto je dokazao da se vibracija reči prenosi na vibraciju vode i da voda ima sposobnost pamćenja i prenosa informacija. U zavisnosti od njenog okruženja, ne menja samo fizička pojavnost vode, već takođe i njena molekularna struktura. Energija vibracija iz okruženja utiče i na molekularnu strukturu vode.
