Biljke imaju izuzetnu sposobnost da smeštaju običnu vodu u nanoklastere, pa je unos vode iz biljaka u stvari najbolji način da se naš organizam hidrira. Voda se u organizmu restruktuira u nanoklastere u ćelijama tkiva ili kroz prirodno isparavanje.
Restruktuiranje vode se isto tako obavlja i u nafti. Verovali ili ne, kada u nafti ne bi bilo vode (ovako strukturisane), ona ne bi mogla da se koristi kao gorivo. Jer ono što oslobađa energiju u nafti je vodonik kada se oslobodi iz ovakve molekularne strukture vode.
Tajnu vode da se sama restrukturira u dodekaedarske nanoklastere, odnosno u “živu” vodu, proučavao je poznati naučnik dr Henri Koanda (1885-1972) koji je i u svojoj dubokoj starosti bio izuzetno vitalan i kada je prešao sedamdesetu i dalje je bio “pun vode” i sačuvao je svoju atletsku građu. On se čitavog života bavio proučavanjem dinamike fluida i posebno vode i njenog kretanja.
Tako je otkrio i poznati Koanda efekat, a što je svojstvo vode da se u svom toku “zalepi” za zakrivljene oblike. Ovo svojstvo vode je posledica njenog prirodnog pulsiranja. Naime, živa voda koja protiče slobodno u prirodi vođena telurskim strujama i magnetnim poljem Zemlje ima potrebu da se povremeno zakrivi i uđe u vorteks (kovitlac). To je, po doktoru Dejvidu Vileru, posledica njenog prirodnog pulsiranja koje nalikuje otkucajima srca. Mrtva voda ne pulsira i ona tako nepokretno stoji tako u čaši.
Postojanje ovog Koanda efekta je iskorišćeno u pravljenju mlaznih motora za avione, ali i za konstrukciju letećih tanjira. Henri Koanda je 1917. konstruisao i takav mlazni motor za avion i sam leteo u njemu, ali nije dobio podršku da ga dalje razvija. Možete pretpostaviti kome to nije odgovaralo. Mlaznjaci su došli sa zakašnjenjem kada je globalnim kreatorima tehnološkog razvoja to više odgovaralo.
