Sa otkrićem geometrijske strukture vode čitava nauka najnaprednijeg tehnotronskog dvadesetog veka našla se u poziciji da se vrati Platonovim razmišljanjima o vodi i svemiru od pre dve hiljade godina. A Platon nije svet sagledavao putem periodnog sistema elemenata (koju je mnogo kasnije sastavio Mendeljejev), već ga je sagledavao razlikovanjem strukture materije. Tako je on definisao pet ovakvih materijalnih struktura: zemlja, voda, vazduh, vatra i prostor.
Ovaj prostor se danas definiše kao etar ili plazma odnosno veliki svemirski prostor u kojem se nalaze slobodne čestice (više je negativnih nego pozitivnih, što omogućava stvaranje naelektrisanja i njihovo stalno kretanje, sudaranje i povezivanje). Ali međunarodni naučni establišment uporno je odbijao da prihvati teoriju da svemir nije veliki prazan prostor i da je sve na Zemlji i u svemiru, u stvari, jedna povezana celina.
Platon je tako tvrdio da sve postoji u interakciji ovih pet elemenata. Čitav svemir on je video kao veliku geometrijsku strukturu koja je uobličena kao dodekaedar, a vodu za ikosaedar.
Drugim rečima, dodekaedar je vrsta poliedra (trodimenzionalne geometrijske strukture) koja ima 12 strana u obliku petougla, 30 ivica i 20 vrhova. Na vrhovima su molekuli, na primer, vode H2O. Tetraeder ima četiri strane u obliku trougla, šest ivica i četiri vrha, dok ikosaeder ima 20 trouglova, 30 ivica i 12 vrhova. Takvo grupisanje molekula je upravo karakteristika svih kristala i oni mogu da se šire a da nikada ne odstupe od te određene geometrijske forme.
Fizička svojstva vode – koju danas naučnici posle dve hiljade godina mnogo pažljivije istražuju pomoću veoma osetljivih instrumenata za merenje protoka elektrona – otkrivaju da je Platonova tvrdnja bila i te kako osnovana.
