Bog je poslao ljudima dva anđela: belog anđela sreće i crnog anđela nesreće. Beli anđeo je rekao crnom:
- Ja ću davati ljudima sreću, a ti ćeš samo kvariti moj rad. Vrati se na nebo i ne smetaj mi.
– Daj da vidimo ko će donositi kakvu korist ljudima, – rekao je crni anđeo.
Anđeli su se spustili na zemlju i videli su dva brata koji su obrađivali zemlju. Radili su mnogo, ali kamenito polje davalo je loš prinos. Tada je anđeo sreće zakopao ispod kamenja ćup sa zlatom i šapnuo mlađem bratu, da ukloni kamenje sa polja.
Mlađi brat je počeo da uklanja kamenje i pronašao zlato. Braća su kupili dosta dobre zemlje, izgradili veliku kuću, oženili se i izrodili decu.
Međutim, mlađi brat je uspešnije od starijeg vodio domaćinstvo. Tada je stariji brat počeo da misli da je mlađi brat sakrio deo zlata. Braća su se posvađala, i njihove žene takođe, a deca su počela da se tuku.
Onda je anđeo nesreće intervenisao. Uspavao je mlađeg brata kada je sedeo za stolom pored sveće. Od sveće se zapalio sto, a posle njega i cela kuća. Dobro je što se anđeo sreće umešao, jer su svi uspeli da pobegnu.
Odjednom, sin starijeg brata je uzviknuo: “U kući je ostao moj pas.” – i uleteo je u vatru.
Svi su se ukočili, a mlađi brat je sasuo na sebe kofu vode i potrčao za njim. Izneo je iz vatre dečaka, koga je zahvatio plamen, ali živog i zdravog. Stariji brat je jako zagrlio mlađeg i rekao: – Žao mi je, što sam loše mislio o tebi. Zajedno ćemo brzo izgraditi ponovo kuću.
Videvši kako braća rade zajedno, crni anđeo je šapnuo belom: – Vidiš, sreća je slomila prijateljstvo ljudi, a nesreća ga ojačala. Život je uvek smenjivanje belog i crnog.
I u tom trenutku vrhovi krila crnog anđela su malo pobelela, a krila belog anđela su se prošarala crnim!
