Bila jednom dva smeha: veliki i mali smeh.
Veliki smeh ulazio je u dvorane, cirkuse, škole i pozorišta, a mali smeh igrao se kamenčićima i kotrljao sa loptama na livadi. Veliki smeh postao je umišljen pa se širio, širio, širio – dok nije pukao kao neki preveliki balon, a mali smeh trčarao je ulicama i brao cveće za razne tužne mame.
O velikom smehu pisalo se u novinama, pojavljivao se na naslovnim stranicama u novom kaputu, a mali smeh oprezno je delio poljupce prolaznicima, pa ga zato nisu ni primećivali. Kažu da velikom smehu treba dvorac, palata ili bar neko igralište, a da mali smeh može stanovati i u vazi za cveće ili u tatinom starom šeširu. Neki tvrde da su mali smeh zapazili u mačjem oku i u lelujanju trave, a drugi misle da su ga otkrili u ptičijem cvrkutu.
Ako nikad ne upoznate veliki smeh, biće vam žao, ali još ćete više žaliti ako ostanete bez malog smeha. On je i sad pokraj vas, zar to ne osećate? Pritajio se, nestaško, sakrio u uglu usnica, pa se smeška, gotovo nevidljiv.
Zato kad odete sutra u šetnju, povedite sa sobom i mali smeh. Zamolite ga da vam otkrije busen maslačka, gnezdo malih vrapčića, zeleno pramenje šume. I što je još važnije, nadajte se da vas mali smeh nikada neće napustiti. Pa ako se i spotaknete o neki kamen na putu, on će vam pružiti svoju sitnu, prozirnu ruku.
Tako ćete zajedno koračati do svetlosti!
