Neki je mladić imao savršeno srce. Nije bilo ožiljaka ni zareza na njemu. Svi su se slagali da je njegovo srce najlepše. Mladić je bio jako ponosan i sve se više i glasnije hvalio svojim prelepim srcem
Iznenada se pojavio starac i rekao: “Zašto tvoje srce nije tako lijepo kao moje?” Starčevo srce je snažno udaralo, ali je bilo puno ožiljaka. Na nekim su mestima komadići bili premešteni, a na druga stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali. A bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.
Ljudi su gledali starca s nepovjerenjem: “Kako može i pomisliti da mu je srce lepše od mladićevog?”
Mladić je pogledao u starčevo srce i nasmejao se. “Mora da se šališ, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savršeno, a tvoje je prepuno ožiljaka.”
“Da, rekao je starac, svaki ožiljak predstavlja osobu kojoj sam darovao ljubav, izvadio komadić srca i dao joj ga. Najčešće su i oni meni poklonili komadić svoga srca koji nije baš savršeno pristajao na prazno mjesto u mojem. Ponekad sam poklonio komadić srca, a da nisam dobio drugi zauzvrat. Tu su nastale velike praznine i udubljenja. Iako su otvorene praznine bolne, podsećaju me na ljubav koju smo delili. I za te ljude gajim nadu da će se jednoga dana vratiti i ispuniti ih.”
Mladić je neko vreme utonuo u misli. Prišao je starcu, posegnuo za svojim mladim, savršenim srcem i otrgnuo komadić te ga drhtavim rukama pružio starcu. Starac je prihvatio komadić mladićevog srca, odlomio komadić svoga i smestio ga na ranu mladićevog srca.
Mladić pogleda u svoje srce, koje nije bilo više tako savršeno, ali lepše nego ikada ranije.
