Jednog dana sretoše dečaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistavih zvezda.
Starac bi sa vremena na vreme laganim zamahom ruke zagrabio iz korpe i sejao oko sebe hiljade prekrasnih zvezdica koje bi samo zapršale po vazduhu kao jato varnica.
– Šta to radite? – upitaše dečaci goreći od znatiželje.
– Sejem sreću! – odgovori čovek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su dečake gledale tople dugine boje poput sunčanih očiju.
Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
– Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac – tako je nikada nećete uloviti.
– Zasto? – upitaše začudjeno dečaci.
Nasmešivši se, starac je tiho rekao:
– Tek kad se naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće. Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću.
Sreća se uzima raširenih ruku!
