Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, one pretvaraju u dragulj!
Zrno peska je prodrlo u školjku i predstavlja bol za nju. Pita se kako se osloboditi ovoga? Grebe je, nagriza je. Šta da radi?
Vremenom shvati da se nikada neće moći osloboditi tog zrna peska, ali da ga može obraditi tako da joj ne smeta, da ono postane glatko, sjajno i oblo. I tada školjka započinje čudnovati unutrašnji ples oblikujući svoju bol koja postepeno prerasta u predivni biser!
Biser koji je tada spreman i da se podeli sa drugim!
I u našim ranama rastu biseri. Ali, oni mogu nastati samo onda kad se pomirimo sa svojim ranama. Kad god stiskamo zube da bi grčevito zatvorili svoje rane, ne može u njima ništa rasti.
Kad dotaknemo svoju ranu, to nas često zaboli. Tada osetimo svoju nemoć da je se rešimo. Ali ona će ostati u nama, sve ako i zaraste. Ali, ako prihvatimo tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi.
Tamo gde smo ranjeni, tamo smo živi, tamo sami sebe osećamo, tamo osećamo i drugog. Možemo pustiti i druge da uđu u ranu, tamo je moguć susret i dodir koji može izlečiti i drugog. Samo onaj koji je i sam ranjen može izlečiti drugog.
Tamo gde smo jaki, tamo ne može prodreti niko drugi. Tamo gde smo slomljeni, tamo može drugi da uđe.
Tada se susrećemo sa svojim pravim ja, sa našom suštinom.
