Nekad davno živeo je jedan miš koji je bio veoma ponosan i zaljubljen u sebe. Mislio je da je najpametniji miš na svetu i da može da uradi bilo šta. Miš je gledao vodiče kamila kako ih vode i kako ih kamile poslušno slede i to mu se svidelo. Miš pomisli: „A zašto ja ne bih ukrao ovu kamilu?! Onda bih se tek imao čime pohvaliti pred drugim miševima!“
I zaista, miš priđe kamili, svojim zubićima uhvati je za povodac i poče je vući. A kamila kad shvati što miš pokušava, nasmeje se i pomisli: „E baš me zanima šta to ovaj miš namerava!“ I tako kamila krenu za mišem, pustajući ga da je “vodi”.
Ali, miš nije shvatio da kamila za njim ide iz radoznalosti, već je mislio kako je on taj ko je vodi. Ponosan na sebe, razmišljao je: „E zaista sam pravi junak!”
Miš i kamila išli su tako, dok ne naiđoše na jedan potok. Miš stade na obalu potoka, ne usuđujući se zagaziti u vodu. Taj potočić njemu je izgledao kao ogromna reka i pitao se kako da pređe na drugu stranu.
Videvši da je miš zastao, kamila se nasmeje u sebi, pa upita: „Šta ti je, zašto si sad stao? Ti si moj vodič i nećemo valjda sad stati“. Miš postiđeno reče: „Ova voda je suviše brza i duboka, i strah me je da zagazim u nju.“
Kamila se nasmeje, pa reče: „Nije valjda da te plaši ovaj potočić? Hrabar si i snažan toliko da si ukrao kamilu, a sad drhtiš pred malim potokom!”
Miš, svestan da ne može sam da pređe preko potoka, stade da je moli da ga prenese. Kamila se smilova, reče mu da se popne na njena leđa i prenese ga preko vode.
Kad pređoše na drugu stranu, kamila reče mišu: „Dakle, ubuduće nemoj biti tako ponosan i ne misli da ti niko nije ravan i da možeš učiniti sve što poželiš, jer ćeš naići na nešto što će te razuveriti.”
I među ljudima ima onih koji su kao ovaj miš. Čovek koga vodi ponos sebe smatra boljim od drugih ljudi i ne shvata svoje stvarne mogućnosti.
A Vi, nemojte davati miševima da vas vode jer ćete na kraju vi morati nositi njih preko potoka.
