Bila jednom jedna devojka koja je sebe mrzela jer je bila slepa. Mrzila je svakoga osim svog vernog momka, koji je uvek bio uz nju. Rekla mu je: “Kad bih samo mogla da vidim svet, udala bih se za tebe!”
Jednoga dana neko je donirao oči za nju. Kada se operacija završila i kada su joj skinuli zavoje, mogla je sve da vidi uključujući i svog momka.
On je upita: “Sad kad vidiš ceo svet, hoćeš li da se udaš za mene?”
Tada ga je prvi put pogledala i shvatila da je i on slep! Prizor njegovih zatvorenih očnih kapaka ju je šokirao. Nije to očekivala. Sama pomisao da bi morala da ih gleda čitavog svog života naterala je da ga odbije i da se ne uda za njega.
Mladić ode u suzama i nekoliko dana kasnije joj napiše pismo: “Dobro čuvaj svoje oči, dušo moja, jer pre nego što su postale tvoje, te oči su bile moje!”
Takvi su i ljudi…kad im krene na bolje, retko se ko nakon nekog vremena seti kakav je život vodio ranije i ko je uvek bio tu za njih u najtežim trenucima…
Zato budi zahvalan:
– Pre nego što kažeš neku ružnu reč, seti se onih koji ne mogu da govore.
– Pre nego što počneš da se žališ na ukus hrane, seti se onih koji nemaju šta da jedu.
– Pre nego što počneš da se žališ na svog muža/ženu, seti se onih koji mole Boga da im podari voljenu osobu.
– Pre nego što se požališ na život, seti se onih koji su rano ostali bez svojih života, koji su umrli prerano.
– Pre nego što se požališ na svoju decu, seti se onih koji žele decu, ali ih ne mogu imati.
– Pre nego što počneš da se svađaš s onim koji nije počistio kuću, seti se onih koji žive na ulici.
– Pre nego što počneš da osuđuješ nekoga, seti se da niko nije bezgrešan.
– I na kraju, kada loše misli počnu da te bacaju u depresiju, ti nabaci osmeh na svoje lice i kaži još sam živ, još sam tu, i zahvali Bogu na svemu.
