…dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?” reče Bog
“Da, ako imaš vremena” odgovori dečak
Bog se nasmeši:
“moje je vreme večnost”
“šta si hteo da me pitaš?”
“Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?” upita dečak
Bog odgovori:
“što im je detinstvo dosadno
žure da odrastu,
a potom bi želeli ponovo da budu deca!
što troše zdravlje da bi stekli novac,
pa potom troše novac da bi vratili zdravlje!
što razmišljaju s kajanjem o prošlosti
a teskobno o budućnosti,
zaboravljajući boraviti u sadašnosti!
što žive kao da nikada neće umreti,
a onda umiru kao da nikada nisu ni živeli!”
“Bože, kao roditelj, koje bi životne pouke
želeo da tvoja deca nauče?” upita dečak
Osmehujući se, Bog odgovori:
“da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli
mogu samo voleti!
da nauče da nije najvrednije ono što poseduju,
nego da spoznaju ko su u svom životu!
da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima,
nego onaj kojem najmanje treba!
da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi
da se duboko povredi voljeno biće,
a potom su potrebne godine da se izleči!
da nauče opraštati
tako što će oprostiti drugima kao i sami sebi!
da nauče da postoje osobe koje ih nežno vole,
ali to ne znaju izreći niti pokazati!
da nauče, da se novcem može kupiti sve,
osim sreće i ljubavi!
da nauče da dve osobe
mogu posmatrati istu stvar,
a videti je različito!
da nauče da je pravi prijatelj
onaj koji zna sve o njima,
a ipak ih voli!
“Ali ljudi će sve ovo zaboraviti” reče dečak i tada shvati:
“Ali nikada neće zaboraviti – kakve si osećaje u njima pobudio…”
