U zoru je ispod stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je stablo.
– Ti si, sigurno, veliki Cvet – reče mu.
– Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo – odgovori stablo.
– Kakva je razlika između Stabla i Cveta? – Upita Cvet.
– Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, cvetovi, prehladite se i od najblažeg vetra.
– To je sve? – Ponovno upita Cvet.
– Vas mogu da uberu i poklone. Vas mogu da stave u vazu i da neguju.
A s nama stablima je drugačije. Nas ne mogu da uberu niti poklone
I ne mogu da nas stave u vazu i neguju. Mi uvek ostajemo po strani.
– Zar smo mi cvetovi na putu?
– Ne, uglavnom niste. Ali vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni.
– Šta se desi kada neko zgazi Cvet?
– To se uvek sazna. I zbog toga možete mnogo da plačete. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove.
– Onda si ti – reče mu cvet – izuzetak među stablima, jer tebe voli jedan mali cvet.
Kada je oko podneva pripeklo sunce, stablo je svojom senkom zaštitilo Cvetić.
