Većina bolesti su biološka korespodencija između dela mozga koji kontroliše određeni organ i ćelija tog organa koje reaguju na određeni bioloski konflikt čiji je program stvorio mozak.
U trenutku emotivne traume, nešto kao kratak spoj se desi u određenom delu mozga. Ovo može i da se snimi skenerom i izgleda kao spirala, koncentrični krugovi ili kao površina mirne vode nakon sto je kamen bačen u nju. Kasnije, ukoliko se konflikt razreši, slika na skeneru se menja postepeno, onako kako se razvija edem i kako se na kraju pojavljuje ožiljak na tkivu.
U isto vreme kako se pojavi koncentrično oštećenje na mozgu, i organ koji će biti njime pogođen pokazuje koncentrično oštećenje na skeneru. Koliko će ozbiljno oboljenje postati, može zavisiti od psiholoških, energetskih i faktora ishrane, ali priroda i mesto njegovog nastanka su određeni sadržinom konflikt-šoka. Izbor mesta fokusa konflikt-šoka obavlja se preko podsvesne asocijacije.
To određuje odnos između ključnih događaja emotivne traume, ciljnih delova mozga i odnosnih organa koji je nastao kao posledica čovekove evolutivne adaptacije, a iz sličnih programa u životinjskom svetu. Kada neočekivano iskusimo emotivni gubitak, počinje da radi program za hitne popravke – biološki konflikt program. Taj program ima za cilj da se osoba povrati u normalno stanje.
Sledeći embriološke principe nastanka tkiva iz zametka, tj. blastoderma, a u zavisnosti da li je lezija nastala u ektodermu, endodermu ili mezodermu može se tačno definisati tkivo koje će biti pogođeno bolešću.
Tako konflikt čiji se fokus u mozgu nalazi u moždanom stablu (koje kontroliše tkiva koja nastaju iz endoderma) ili mali mozak (koji kontroliše tkiva nastala iz starog mezoderma) pokazuju umnožavanje ćelija u aktivnoj fazi konfikta (to je rast tumora), ali i destrukciju tako nastalog tumora u reparativnoj fazi izlečenja.
Konflikti koji nastaju u limbičkom mozgu (koji kontroliše tkiva novog mezoderma) i u korteksu velikog mozga (koji kontoliše sva ona tkiva koja su nastala iz ektoderma) manifestovaće se kao ćelijsko propadanje (nekroza i ulceracija) dok će u fazi lečenja doći do popravke i popunjavanja oštećenog tkiva (što takođe može biti dijagnotikovano od strane lekara kao tumor).
Sa druge strane, mozak koristi mikrobe u organizmu i koordiniše njihov rad kako bi optimizovao fazu lečenja, pod uslovom da su određeni mikrobi na raspolaganju kada je to potrebno. Tako gljivice i mikobakterije rade na tkivima koji potiču od endoderma, kao i na nekima koji potiču od mezoderma. Bakterije rade na svim tkivima izvedenim iz mezoderma dok se virusi pojavljuju na onima izvedenim iz ektoderma.
