Čitav organizam pravilno funkcioniše samo ako se adekvatno napaja energijom i to se reguliše sistemom napajanja koji radi u dve faze, a promenu faze rada (uključivanje i isključivanje) vrši autonomni nervni sistem koji je u medicinskoj literaturi zbog toga podeljen u dva dela i nazvan simpatički i parasimpatički, a radi se zapravo o jedinstvenom sistemu.
Prvi način rada (simpatički) aktivira simpatikotonične procese u organizmu , a drugi (parasimpatički) vagotonične koji se odvijaju preko vagus nerva. U fazi stresa i potpune aktivnosti organizma uključen je simpatički režim rada, a u fazi bolesti odnosno reparacije, parasimpatički.
Ljudski organizam se napaja električnom energijom baš kao i sve u univerzumu. Električnu energiju živa bića uzimaju iz specifično strukturisane vode koja može da je uskladišti. U trenutku kada nastane konfliktni šok, autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje stresa) u nameri da snabde oganizam sa više energije kako bi on bio u stanju da što pre reši konflikt i spreči da neki organ ostene bez energije. Ovo uključivanje u pojačanu simpatikotoniju se vrši komandom iz onog dela mozga koji upravlja organom gde je došlo do energetskog konflikta.
Razlog zašto su ovi specifični konflikti odražavaju na određenu regiju u mozgu leži u tome što su se ovakve aktivnosti živih organizama stvorile u jednom veoma primitivnm stadijumu života, da bi se kasnije sa evolucijom, odnosno usložnjavanjem organizama usavršavale i preoblikovale u sve složenije aktivnosti, ali uvek sa jednim ciljem – a to je da organizam održavaju u životu. To je naučena borba za opstanak. Da nema nje, ne bi bilo evolucije, ne bi nikada mogla da nastanu tako složena živa bića kao što je čovek.
Informacije o tome ne nalaze se zato u našoj svesti, već u onom nesvesnom i veoma primitivnom delu mozga kojim upravljaju instikti. Dakle, svaka regija u mozgu formirana je tako da zna da na svaki konflikt tj. kvar koji nastane u nekom delu tkiva odmah odgovori slanjem određenih informacija svim ćelijama unutar sistema. Tako je najstariji deo mozga (moždano stablo i mali mozak) programiran za održavanje rada osnovnih životnih funkcija kao što su disanje, rad srca, uzimanje hrane, repodukcija, dok je mlađi deo mozga (limbički mozak i kora velikog mozga) koncentrisan na komunikaciju sa spoljnom sredinom i odbranu teritorije.
Svaki poremećaj zato ima dve faze u kojima se manifestuje: prva je konfliktna aktivna faza koju karakteriše emocionalni (energetski) stres. To je “hladna” faza koja se manifestuje se hladnim ekstremitetima, nedostatkom apetita, nesanicom. Pod uslovom da organizam reši ovaj konflikt, nastaje druga faza, “topla” faza koja predstavlja zapravo mnogo teži proces i manifestuje se zamorom, groznicom, temperaturom, upalama, infekcijama itd. Ali to je upravo proces izlečenja.
U određenim okolnostima, nerešavanjem konfikta već samo njegovim snižavanjem na nivo prihvatljiv za život, može često biti bolje nego suočavanje sa drugom fazom, tj. potpunim izlečenjem. Ovde se radi o teškim zapaljenskim procesima ili često degenerativnim bolestima kada organizam “reši” da neki organ potpuno izbaci iz upotrebe.
Tako se određeni emocionalni konflikti, kao što je na primer psihološki konflikt odvajanja, sukob identiteta ili teritorijalni sukob ili doživljaj obezvređivanja manifestuju kao žarište u određenom delu mozga i aktiviraju se onda signali koji se šalju u tkivo koje je vezano za taj moždani region. Ovo su takozvane psihosomatske bolesti.
