U procesu nastanka oboljenja aktivno učestvuje mozak i to na neki način kao medijator između psihe (zapravo uobličene energije), preko određenog regiona u mozgu i organa na kome se manifestuje bolest. A glavni okidač koji pokreće ovakav program u mozgu, koji i jeste komandni centar za sve organe i tkiva, upravo je energetski konflikt koji je nastao nakon nekog iznenadnog šoka ili emocionalnog stresa.
Energetski konflikt tako može biti svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se, kroz svaki živi organizam, kreće najverovatnije u obliku većih i manjih vorteksa i spirala, a koje su međusobno povezane i sinhronizovane kao zupčanici na časovniku. Da postoje glavni energetski točkovi (čakre) i spirale znala je još drevna nauka.
Danas se zna da su sve biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog protoka. Međutim, farmaceutski biznis ovo negira i koristeći medikamente (hemikalije), koje ubacuje u ovaj sistem, blokira biohemijske reakcije, a simptomi “bolesti”, koji su često neprijatni, na taj način se minimiziraju ili nestaju.
Lečenje koje bi se zasnivalo samo na ispravljanju energetskih tokova, koji su došli u konflikt, nije prihvaćeno kao adekvatna terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternativnom medicinom.
Ovaj energetski konflikt nije u fizičkom smislu ništa drugo do trenutni strujni prekid i on se može registrovati u ljudskom organizmu istovremeno na tri nivoa – u psihi, u nekom delu mozga i u organu kojim upravlja pogođeni deo u mozgu. I to se događa istovremeno.
Takav strujni prekid zbog konfliktnog šoka deluje upravo kao okidač za program koji će mozak kasnije pokrenuti u cilju reparacije ćelija i tkiva. Program reparacije ima za cilj najpre da razreši nastali konflikt, a zatim da otkloni nastala oštećenja. I on je aktivan sve dok se u organizmu ne uspostavi normalan energetski i biohemijski balans.
Živa bića znaju da optimalno rasporede energiju kojom raspolažu i znaju da razlikuju vitalne organe od perifernih. Vitalne će uvek napajati energijom, a periferne mogu povremeno i da zaustave ili uspore u njihovom radu. Za ovakvo racionalno preraspoređivanje energije i reparaciju mozak kao kontrolni komandni centar ima na raspolaganju niz različiih programa koje je davno tokom evolucije memorisao i koje u određenim slučajevima aktivira po potrebi.
Živo biće je stvoreno i programirano da se samo održava, pa i da se samo popravlja u slučaju lakih ili težih oštećenja. Upravo za popravku tih oštećenja postoje prirodni programi koje mozak (kod složenih organizama) aktivira i čitav proces se odvija u međusobnoj komunikaciji svih ćelija koje se podvrgavaju elektro-biohemijskom procesu koji preraspoređuje energiju, materiju (umnožava ili smanjuje broj ćelija u nekom tkivu) dodatno hidrira ili isušuje neko tkivo i sl.
Dakle, pojedini organi odnosno tkiva u organizmu, koja su obuhvaćena programom reparacije, ispoljavaju neke karakteristične promene i one mogu biti u formi multiplikacije tj. kancerizacije (umnožavanje) ćelija ili u formi ulceracije (smanjenja) ćelija kao i u smislu hiper ili hipofunkcije. A upravo sve ovo konvencionalna medicina vidi kao manifestaciju bolesti.
A sa druge strane, ova reparacija kojom rukovodi mozak, može da se vidi i na nekom organu koji možda nije direktno oštećen, ali je zbog reparacije nekog drugog organa, koji je pretrpeo teško fizičko oštećenje, stavljen na režim umanjenog protoka energije. Ovakvo odstupanje od normalnog rada nekog organa, savremena konvencionalna medicina vidi kao simptom bolesti, a ne kao sasvim prirodnu manifestaciju reparacije.
